Je­di­na za­nat­ska rad­nja ko­ja da­nas po­sto­ji u Sta­rom gra­du u Ko­to­ru je­ste obu­ćar­ska rad­nja „Dva bra­ta” ko­ja se na­la­zi tik uz cr­kvu Bla­že­ne Oza­ne. Iz­lo­že­ni pri­mjer­ci ko­žnih opa­na­ka to­kom lje­ta i te ka­ko pri­vla­če pa­žnju tu­ri­sta ko­ji zna­ju da ci­je­ne ruč­ni rad i ku­pu­ju ov­dje obu­ću ko­ja ujed­no pred­sta­vlja i su­ve­nir. Vla­snik ove rad­nje Go­ran Ko­cev­ski vje­štim po­prav­ka­ma pro­du­ža­va vi­jek tra­ja­nja obu­će broj­nih Ko­to­ra­na i Ko­to­ran­ki, ali i onih ko­ji su ov­dje u pro­la­zu. Po­sla mu ne ne­do­sta­je – Go­ran je „za­tr­pan” go­mi­lom obu­će za po­prav­ku, sva­ko­dnev­no ra­di „od osam do osam”. Po­sla mu ne fa­li: po­pra­vlja či­zme, ci­pe­le, ta­šne, jak­ne...Ra­du­je se ka­da je mu­šte­ri­ja za­do­volj­na i ka­da mu ka­žu da po­prav­ka „još dr­ži”. Če­sto mu do­la­ze glum­ci, glu­mi­ce, pje­va­či­ce, na­ro­či­to lje­ti ka­da se da­ju pred­sta­ve na obli­žnjoj Ljet­njoj po­zor­ni­ci. Is­ti­če da je ne­ko­li­ko pu­ta po­pra­vljao ci­pe­le i po­zna­tom glum­cu La­ne­tu Gu­to­vi­ću.
Go­ran je is­pe­kao za­nat uz oca Lju­bo­mi­ra, sta­ro­sje­di­o­ca Ku­ma­no­va na sje­ve­ru Ma­ke­do­ni­je, gdje je od 1958. go­di­ne dr­žao rad­nju, imao je rad­ni­ke ko­ji su ruč­no kro­ji­li i pra­vi­li opan­ke. U po­čet­ku je Lju­bo­mir do­la­zio ov­dje sa­mo pre­ko lje­ta i pro­da­vao svo­je pro­iz­vo­de na te­zgi kod ka­fa­ne Doj­mi ili na Ri­vi, u Ri­snu, Tiv­tu. Sa so­bom je kao dje­ča­ka do­vo­dio i Go­ra­na. Ka­ko se po­sao ši­rio i in­te­re­so­va­nje tu­ri­sta ra­slo, Ko­cev­ski je ku­pio dvi­je so­bi­ce na sa­da­šnjem mje­stu i pri­je 40 go­di­na tu otvo­rio za­nat­sku rad­nju. Naj­pri­je je to bi­la opan­čar­ska rad­nja pod na­zi­vom „Var­dar”, a ka­sni­je je pro­mi­je­nio na­ziv u „Dva bra­ta” (Go­ran ima bra­ta Bran­ka u Ku­ma­no­vu). Sta­ri me­štar Lju­bo pre­mi­nuo je pri­je par go­di­na, a Go­ran na­sta­vlja po­ro­dič­nu obu­ćar­sku tra­di­ci­ju.
– Otac je u Ko­to­ru otvo­rio rad­nju 1973. go­di­ne. Čim sam za­vr­šio sred­nju ško­lu i od­slu­žio voj­sku do­šao sam ov­dje kod oca da is­pe­čem za­nat. Isto mi je i ta­da i sa­da, mo­raš da ra­diš od ju­tra do mra­ka, ma­da se ta­da mno­go vi­še pro­iz­vo­di­lo ne­go sad – pa­pu­če, na­nu­le, klom­pe, espa­dri­le, san­da­le, „isu­sov­ke”, opan­ci. Sve se to pra­vi­lo uglav­nom zi­mi u Ku­ma­no­vu, a di­je­lom i ov­dje. Da­nas je asor­ti­man mno­go uži, sma­nji­la nam se dr­ža­va, pa je i po­nu­da osla­bi­la. Od po­čet­ka de­ve­de­se­tih ne­ko­li­ko go­di­na ni­je bi­lo ni tu­ri­sta ni po­tra­žnje, sve do pri­je ne­ko­li­ko go­di­na, ka­da su po­če­li da do­la­ze bro­do­vi – ka­že Go­ran. Ob­ja­šnja­va da stra­ni tu­ri­sti naj­vi­še tra­že mo­ka­si­ne, jed­no­stav­ne, la­ga­ne mo­de­le, a mno­gi od njih se vra­ća­ju da opet ku­pe isto to.
– Ovo­ga lje­ta je do­šao je­dan Fran­cuz, no­sio je na no­ga­ma ta­kve mo­ka­si­ne i do­šao opet da ih uzme. Jed­na Ja­pan­ka, tu­ri­stič­ki vo­dič, tra­ži­la je da joj po­ka­žu rad­nju, ku­pi­la je vi­še pa­ri pa­tof­ni i pa­pu­ča za nje­ne uku­ća­ne, pa se vra­ti­la da po­no­vo ku­pi – pri­sje­ća se Go­ran. U rad­nji mu po­ma­že su­pru­ga Da­ni­je­la, ko­ja je obu­ćar­ski teh­ni­čar. Zbog Go­ra­no­vog po­sla njih dvo­je su go­di­na­ma mo­ra­li da ži­ve odvo­je­nim ži­vo­ti­ma, ona u Ku­ma­no­vu sa dje­com, a on u Ko­to­ru, sa svo­jim ocem.
– U Ko­tor do­la­zim već 29 go­di­na, dok su dje­ca bi­la ma­la mo­ji su bo­rav­ci ov­dje bi­li kra­ći, a ot­ka­ko su se dje­ca osa­mo­sta­li­la če­ti­ri zad­nje go­di­ne sam non-stop ov­dje sa Go­ra­nom. Bi­la sam za­po­sle­na u pri­vat­noj fir­mi ko­ja ra­di kla­sič­ne ci­pe­le za ita­li­jan­sku kom­pa­ni­ju, ali sam na­pu­sti­la po­sao ka­ko bih mo­gla da se pri­dru­žim Go­ra­nu da ne bu­de sam – ka­že Da­ni­je­la. Iako su se pri­la­go­di­li pri­mor­skom ži­vo­tu, sve vi­še im ne­do­sta­je rod­ni kraj i pla­ni­ra­ju da se vra­te u Ma­ke­do­ni­ju.
Či­nje­ni­ca je da ovaj za­nat po­la­ko od­u­mi­re, ne sa­mo ov­dje, već je i u Ku­ma­no­vu slič­na si­tu­a­ci­ja, i u Sr­bi­ji je isto ta­ko. U Cr­noj Go­ri, ka­že Go­ran, ima sa­mo je­dan opan­čar u Bi­je­lom Po­lju.
– Ni­ko od mla­dih ne­će da ra­di ovaj po­sao, po­sla ima pre­ko gla­ve, ali ne­ma ko da ra­di. Mla­di tra­že sa­mo br­zu do­bit, a kad vi­de ka­ko je na­por­no sje­dje­ti sa­ti­ma za rad­nim sto­lom, od­u­sta­ju – pri­mje­ću­je Ko­cev­ski. Ka­da on bu­de oti­šao u pen­zi­ju, Ko­to­ra­ni­ma vi­še ne­će ima­ti ko da po­pra­vlja obu­ću, a opan­ci će, ka­ko stva­ri sto­je, oti­ći u mu­zej.
No­vu go­di­nu će Go­ran i Da­ni­je­la do­če­ka­ti u dru­štvu pri­ja­te­lja u Ku­ma­no­vu, a pri­dru­ži­će im se i ćer­ka i sin sa po­ro­di­ca­ma.
Mir­ja­na Dra­ga­nov - Po­po­vić


Opan­ci na sta­rin­ski na­čin

Ima­mo vi­še mo­de­la opa­na­ka ko­ji su ra­đe­ni od go­ve­đe, ju­ne­će, čak i ko­zi­je ko­že. Slič­ni su, ali se raz­li­ku­ju po na­či­nu iz­ra­de i ple­te­nja ko­žnih tra­ka – oni iz Bo­sne i Her­ce­go­vi­ne raz­li­ku­ju se od op­na­ka ko­ji se no­se u Sr­bi­ji, kao i od onih u Ma­ke­do­ni­ji. U Cr­noj Go­ri opan­ke tra­di­ci­o­nal­no pra­ve že­ne, nji­ho­va iz­ra­da je pra­va umjet­nost, ni­je ih la­ko is­ple­sti. Sve te mo­de­le „di­zaj­ni­ra­li” su na­ši pre­ci pri­je sto­ti­ne go­di­na. Ra­dim i mo­ka­si­ne ma­lo mo­der­ni­jeg kro­ja, kao i pa­tof­ne sa kr­znom na­ba­vlje­nim iz Austra­li­je. To je sta­ra pro­iz­vod­nja, po sta­roj „re­cep­tu­ri”, da­nas se ona znat­no sma­nji­la. Ra­ni­je ni­je bi­lo in­du­strij­skih ci­pe­la, kao da­nas, po­tra­žnja za opan­ci­ma je bi­la ve­ća. Da­nas su na­ši kup­ci ve­ći­nom stran­ci, tu­ri­sti, a ima fol­klo­ra­ša ko­ji ih ku­pu­ju. Stran­ci naj­bo­lje ci­je­ne tra­di­ci­o­nal­ni ruč­ni rad, ka­že Go­ran.


Umo­ran od mu­ko­trp­nog ra­da

Dok sam bio mlad ni­je mi bi­lo te­ško da na­por­no ra­dim po 12-13 sa­ti, a ka­ko sta­rim, sve mi je te­že i sve me vi­še vu­če rod­ni kraj. Još jed­no pet-šest go­di­na, on­da ću da pre­ki­nem sa ovim po­slom. Ni u Ku­ma­no­vu vi­še ne­ma ko da ra­di, još tro­ji­ca maj­sto­ra su osta­la. Već mi je do­sa­di­lo, či­tav ži­vot sa­mo ra­dim, po­ne­sta­je mi sna­ge, ru­ke mi ot­ka­zu­ju, bo­li me kič­ma, da bar ma­lo pod sta­re da­ne uži­vam še­ta­ju­ći sa unu­ci­ma. Sre­ća je za me­ne ži­va i zdra­va po­ro­di­ca, sve se dru­go za­ra­di i po­stig­ne. Dok su dje­ca od­ra­sta­la i ško­lo­va­la se, ćer­ka stu­di­ra­la, mo­rao sam mno­go vi­še da ra­dim. Sad ka­da su sa­mo­stal­ni, kad sam po­stao de­da, ja sam za­vr­šio svo­ju mi­si­ju i sa­da mo­gu da ra­dim bez ika­kve žur­be, ka­že Ko­cev­ski.